(Остаци рукописа, који украдоше кошмари...)
...Само Цигани умеју да нађу место у срцу,па да све одједном пукне ко кристална чаша!Волим Цигане трубаче, али и Влахе гајдаше и бандаше, јер су они мајстори, и могу да нас саставе, да саставе све те крхотине у нама!Шта Кустурица тражи по планинама Западне Србије? Шта ја тражим по планинама и манастирима српским?Живот, незабораван, вечан, усијан као гвожђе, као музика трубача? - Живот ти се само једном деси - кажу цигани трубачи. - Ви Срби почели некуд да журите. Никад не стигне кад некуд појури човек.
Стани, бре, стани, Ибар водо! Куда журиш тако? Трубе неће да побегну... А неће, вала, ни хармоника.Јер и она уме да зајеца кроз вечерњу измаглицу, негде у даљини, или не баш тако далеко, преко реке, иза јабланова. И кад се помеша жубор реке и хармонике, хуј оморика и оних потока из Мокре Горе, лако, меко и моћно увије човекову душу нешто неописиво као магла, јутро јесење.... И опет Ибар, мутан, са својим беличастим буковима... Дешавало се да слушајући хармонику и трубе у минуту и запевам, засмејем се и заплачем, да побесним и смирим се. Због тога нас воле Цигани, више него Власи.
У Моравској Србији, по месечини, добра хармоника од тужног човека брзо направи пепео.У сазвежђима села око Лесковца, Сурдулице, Врања, Бојника, труба и камен леден претвара у пламен.У Звижду и Хомољу, Неготинској крајини, трубе и виолине померају брда.
У Ибарској клисури само хармоника може,чини ми се, макар на трен, да заустави мутан Ибар!
Носе Срби неописив дерт, као и Цигани;није то ни сета, ни тешка жалост, ни бунт, ни само брига, ни само туга. То је нешто што јури мутно као Ибар и не стаје. То је тајна коју отпечати на трен труба, хармоника, гоч...
Цигани се мало варају, када је о хармоници реч. Или о фрули, о двојанцима. О гајдама.Ко не уме да слуша тишину, или шуморење бреза, лепет листова бршљана, жубор брзавица у понорима, хујање ветра, грмљавину у даљини, неће разумети хармонику, ни окарину.
Хармоника понекад уме да везе маглом, росом, титрајем месечине, и да начини чудесни преплет, за какав су су способне само руке једне од десет хиљада највештијих везиља! Да, хармоника се не стиди да заплаче и понекад зајеца, као сироче.
А падине
обасјане сунцем у даљини, и остатке
тврђава на висовима, или сјај октобарских шумских
панорама, не могу изразити труба ни хармоника,
можда ни виолина, већ само окарина...
Нема коментара:
Постави коментар