Ракић је имаосвој сан - Ковиону. Тај сан се може обистинити, изгледа,
код нас, тек кад прође сто година, углавном самоће. Тај сан може остварити дух
- који може (по Б. Лазаревићу) - “да посети све пределе свог духа, и других духова,
и да се извије далеко изнад себе у ове вечне ствари, и да иде у душу свих појава
и, одавде свуда, да се врати натраг у своје лежиште, и изрази и уобличи:то је дух
који је велики и слободан, и он је тај који залази у вечно и неминовно”. Неко треба да направи нови пут у српској књижевности,
заиста. Постојећи часописи то не чине. Они утабавају постојеће "путеве". Ковиона - то није само сан Ракићев, већ и васиона,
велика мисао, која пробија нови пут.
*
Десет година доцније, пророци су умукли. Пророци и пророчице.
Многе ствари дођу прекасно.
Помислио гледајући троминутни видео интервју овогодишњег добитника за Нобелову награду за књижевност (2011). Да и Не. Не и Да. Једна рука шлогирана. Туга.
Судбина је у божјим рукама.
Многе ствари дођу прекасно.
Помислио гледајући троминутни видео интервју овогодишњег добитника за Нобелову награду за књижевност (2011). Да и Не. Не и Да. Једна рука шлогирана. Туга.
Судбина је у божјим рукама.
* *
(Десет, двадесет или сто година, доцније)
Нема коментара:
Постави коментар