ОВЕ МУЧНЕ СТВАРИ
РАДЕНКА (детаљи, 2019 - август 2020)
............
Претпрошлог лета - манастир Туман; каприс.
Прошлог лета - манастир Св. Ђорђа (Остаци, са друге стране брда манастир Витовница), каприс, неразумевање, љубомора. Овог лета, опет нешто искрсло. Назовимо то - посткоронска траума. .. Свеједно.
Подвлачим црту.
Могу да наставим да обилазим Источну Србију о свом трошку и за свој ћар.
И могу да се вратим апостолском и манастирском живовању....
_ _ _ _ _
Толико
сам ствари запустио; путујући тамо и овамо, слушајући важно и неважно; и
наравно - пре него што уђем у било коју просторију, око главе ми се обавије паучина.
Сад
уклањам паучину. И прашину дебелу два прста. И настављам тамо где сам
стао после очеве смрти...
Ослушкујем
чудне звукове ноћу - и у тзв. новој кући, и оној другој старој, где су
гомиле успомена несређених и сређених, склоњене на суво, затворене као
сардине у уљу, у конзерви.
...
Намењујем.
Намењујем Вама, Оче и Мајко, баш на овај светли дан
Јечи хармоника... Свадба.
Знам шта хоћу.
Боже, помози!
Из једне бележнице. - Субота, 24. 07. 93. 23:50 ч.
Било је летње ферије. Крај јула.
Били су живи. Отац. Мајка. Орни.
Као да никад неће умрети.Седели
смо у залазак под сводовима Велике магазе (ми смо између нас говорили:
"шупе"). Пили смо кафу и гледали како Сунце залази
за Мустапићске брегове.
Шта сам све читао тада? О чему сам писао? Чему сам се надао?
Чему сам могао да се надам у једној балканској Недођији, у којој је културом владао свемоћни Геџин Агитпроп, реформисан по тајној директиви Секте у некакву "титовску елиту", забункерисану на више места, али превасходно у тзв. САН.
Ја сам писао нешто што такви никада не би дозволили да буде објављено, штампано. Кад такве хвали А. Петров у својим више него целофанским мемоарима, и после толико година, укривајући истину,
или се правећи да је не зна (што је мало вероватно), шта друго да радим
данас, него да заобилазим као ђаво око Крста око "Новости", КН, УКС, и
других бастиона диносауруса бирократске књижевности. Тј. свемоћног Геџиног Реформисаног Агитпропа.
Пре четврт века није ми било тако јасно, али данас јесте.
Написао
сам неколико дужних метара штампаних књига, а о појединима није могла
да се пробије у најширу јавност ни белешкица дужа од кљуна једног
чешљугара.
Донео сам одлуку.
Да, написао сам још десетак метара необјављених рукописа о невиђеној
беди купљених душа, књижевности која је пристала да буде слушкиња,
поезији која се срозала на ниво проститутке и рекламе.
Донео сам одлуку да више не објављујем ни завршене ни незавршене рукописе и књиге.
Него да пишем сећајући се вас, умрли моји, јер ја сам запамтио много тога што не би требало да нестане са вама.
То би била издаја, на коју писци пристају.
Ја не могу. Нисам то могао од оног тренутка када је париски "Галимар"
одбио да преведе једну од мојих књига, која је некако успела да се
провуче кроз сатанску мрежу Геџиног Агитпропа.
И то је што намењујем Вама, Оче и Мајко, баш на овај светли дан. Ето
мог Неба, на које могу да се вазнесем, и избегнем, и спасем од рђавих
креатура, партијске полиције, и фукаре тзв. (фукарске) Друге Србије...
Нема од данас па до краја века, за мене пречих послова од бављења
СВИМ ОНИМ ШТО СЕ НАСУКАЛО У НАШОЈ СЕОСКОЈ АВЛИЈИ, од винограда до
штале и буњишта, од коса и наковња до свих оних грабуља, мотика и
секира, чија су држаља излизали дланови наших покојних родитеља...
ХРАСТ ЛУЖЊАК (
Фотограф лови залазак, а залазак лови своје ловце.У спасовданско предвечерје
ми ловимо сунце,а комарци нас.
Ижђикала жита,и класала,три-четири недеље
и биће као злато.
И овас је набујаодо чела,
од оволиких пљускова
и водурина.
Зове се белепроцветале
више него ранијих година,
али нема ко да их бере.
Храст лужњак крај Пека
чека нас у сутон
да се упознамо.
То је онај што има лепу
и неправилну крошњу
што уме да се раширина пола забрана
и шири ладовинуосамсто година.
Рађајући жир
који је добар,
и лековит,
као сок од зове.
............
МОЈЕ ДРВО (Месец дана касније)
Од дрвета је све почело
од дебла,
од високих стабалакојим је била опчињена
Можда запоседнута?
Припадница неког тајног култа,
обожавања Сатане,Фалуса?
Дрвету се опет вратила
свом,
старом,
трулом?
Тепајући му
- Моје дрво!
Моје дрво!
Као паганка.
Боље и то
него мучење,
пијанство,
дупло дно,
дупли живот,
самоубиство...
ЗАБОРАВ, лековит, неопходан
Чему је другом и могла да се врати осим апсурду и веровању у пропаст
свега, и мрачним духовима у шумама крај толиких језера?
Побегла је од нечег -од влашких мађија,од проклетства (родоскрвнућа),
кревета који шкрипи, од нечег што је јачеод свега на свету,
од онога чему се надала, и вратила свом старом животу
који неком може бити налик насадомазохистички мрачни театар,
ономе од чега је бежала, да би се том после неког времена
вратила као спасу.
Какво православље, какав протестантизам,кад се и у оквиру и тих
тзв. вера догађају такве ствари које су јој упропастиле живот пређашњи!
На који је гурнута, а да је нико није питао хоће ли?И где је нико није хтео
осим очуха!
Дрво, њено дрво, видео сам фотографију тога дрвета, и схватио метафору.
тог фаталногњеног дрвета.
Оно што су њој чинили несрећни и импотентни док је била младо дрво
то она сада чини другима очекујућиу неком пијанстзвуили трансу најављену
пропаст света.
Све искусити, све пробати, напити се до бесвести,јер док траје пијанство
заборавља то од чега читавог живота бежи, верући се као мечка уз једно
чворновато дрво...
Ту нема помоћи,те нема спаса,ту нема,нити је икада било љубави,
Бога...
Четвртак, 11. 07.2019.
Пљусак који управо пада је лековит.
Умива
лице дворишта на којем смо одрастали не размишљајући о смрти, већ о
добром семену, сејању, и гајењу - винове лозе, воћака...
И храстова лужњака, који нас надживљују...
Нема коментара:
Постави коментар