Не мислим - мисли навиру однекуда, као слике из албума без краја...
"Вавилон ће горети.." 26. новембар 2016. 10:20 #4303691
Савремни Руси су свесни шта би их чекало када би САДе успеле да их баце
на колена и оно што се догодило СФРЈ, Ираку, Либији, Сирији и
Авганистану, била би дечија игра. Растурању Русије и понижавање њеног
становништва (које "до јуче" није знало за дрогу, коцкарнице, параде
противприродногблуда и све у спрези са политичарима) било би бескрајно.
Ова земља, по величини континент за себе, има наш пример и све шансе да
спасе свет ако само буде будна и на време спречи 5. колону иза својих
леђа! (Коментар на чланак Путина не заустављају ракетни системи. -Бранко ВЛАХОВИЋ | 26. новембар 2016. 09:09)
АРХИВ У
ОСНИВАЊУ I
Кратак увод.
- Уторак. 2.9. 97. Идући крај „Танјуга“,
купио нове свеске, за децу, и ову за
мене. Насловио је патетично: АРХИВ У
ОСНИВАЊУ I. Свратио
на Зелени Венац. Скоро се приближио
крају отклањања препрека неких текстова
за које сам веровао да ће ми бити потребно
много времена да би их… довео до коначног
облика.
18:20 ч. Јавила
се ***. Изумирем од глади… ставио да се
крчка паприкаш…
19:20 ч. Чуо
вести НТВ СБ. Вечерао. Могао бих да
одспавам до 22. (….)
22:30 ч.
Пробудио се, чуо и видео вести у 22. и део
– крај неког филма, о некој катастрофи (1).
Зрикавци…
*** ме је звала око 18:20 ч. Да би могла да
„испланира“ своје вече? Наравно...
____
*** Име једне стварне особе.
Означено је звездицама. Као што ће бити означена и имена других личности
(или звездицама, или неким другим измишљеним именима), које се у овим
фрагментима спомињу. Молим да се та ограда уважи. Испунио сам ту свеску
до краја, и стекао навику, у месецима и годинама, што су уследиле, све
до краја 20. века, да наставим тај наизглед мучан и апсурдан посао
бележења, који је нека врста трагова, сличним оним пужевским (које
остављају виноградарски пужеви иза себе), сребрна сећања, подсетник.
Књиге које сам замишљао, писао и уобличавао тада, нису угледале светлост
дана, ни после двадесетак година. АРХИВ У ОСНИВАЊУ I није
институција, већ посебан блок дневника, сведочења, који би - када би
били штампани у целини једног дана - могли постати нешто чудовишно.
Тамо, у тим необјављеним рукописима, има свега и свачега. Необјављени
рукописи су, баш зато, много бољи од свих објављених. Необјављени
рукописи имају енергију сличну необузданој снази ових шведских река,
зими, и спролећа, што ми све чешће пада на памет док шетам крај реке
Етран, на којој има пуно хидроцентрала. И неке дивље, скоро загонетне
лепоте. Та река током лета и јесени делује мирно, безопасно; она тече
кроз неколико језера; даје им воду и снагу, вероватно од истих језера и
добија неку врсту увећане снаге... Необично је да се та река не губи
и
не нестаје у језерима, кроз која протиче... Кад ми је тешко, враћам се
Необјављеним рукописима, другом, правом и погоднијем наслову АРХИВ У
ОСНИВАЊУ I ...
(1) Читајући, на Северу, своје
бележнице, далеко од Београда, чини ми се да су до мене "стизала"
упозорења, слутње, о једној другој катастрофи, политичкој, у коју је
Србија срљала, иако то није изгледало тако, пре четврт века. Та
катастрофа је по снази слична поплави, која траје предуго и наноси
непоправљиву штету. Сад то видим, јасније... (Зима, 2017-2018)
Нема коментара:
Постави коментар