Трагом једног одломка из романа "ЛИТУРГИЈА"

 

Трагом једног одломка из романа "ЛИТУРГИЈА" 

 

27

ХРАМ

("НИКО од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но, ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си сам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш, владаш небеским и земаљским стварима, Ти си ношен на престолу херувимском, и Господ си Серафима и Цар Израиља, и једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединога благог и готовог да чује, погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом твога Светога Духа, да обучен у благодатсвештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер теби прилазим приклањајући главу своју, и молим Ти се да не окренеш лице своје од мене, нити ме одбациш од деце твоје, него ме удостој да Ти ја грешни и недостојни слуга твој принесем ове Дарове: јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова.Амин.")

ЦИГЛА је направљена и испечена 1932. године, али је изградња одгођена док се не прибави и све остало (песак, креч, цреп, ексери, кламфе, грађа, тишлерај, лимарија). 1935. године промењен је став - да се почне са зидањем цркве ОДМАХ, па макар једне године до крова, друге даље, па све до свршетка. Нису хтели да нам издају одобрење за зидање цркве, па смо одлучили да почнемо зидање БЕЗ ИКАКВОГ ОДОБРЕЊА, па макар надлежни нашу грађевину звали к а п е л а, а ми ц р к в а. Умолили смо ВЛАДИМИРА НИКОЛАЈЕВИЧА КУЗЊЕЦОВА, руског емигранта, и ЈОВАНА ВУКАЛОВИЋА, Црногорца, инжињере на изградњи пруге Пожаревац- Кучево, да израде план за босиљковачку цркву, што они учинише радо и бесплатно, нека им је част и слава. Кад смо добили планове од инжињера, понудили смо наше мајсторе зидаре ПЕТРА ШАРГИЋА и ЛУКУ ДОБРОТУ, Далматинце, из села Биовичина родом, срез Кистање, који су се у Босиљковцу оженили, да нам сазидају цркву. Погодили смо да све сазидају и да храм покрију биберцрепом за 2.500 дин, што је било зачудо веома јефтино. Али мајстори су на то пристали да учине севап души, али и зато да се прочују као мајстори. Јер после, кад су сазидали нашу цркву и кад су ишли да погађају зидање кућа по суседним селима, нарочито влашким, Влајне су питале мајстор Петра:"Тујеш факут а бисерка дн Босилковац?" ("Ти си градио цркву у Босиљковцу?") "Јомис!" ("Ја сам!") Влајна онда сматра да од њега нема бољег мајстора и каже мужу: "Ајда , погођит!" ("Ајде, погоди!") И лако се нагоде.

ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЊА извршено је 18. августа 1935. године. Тада смо имали готовог новца само 600 динара и са том сумом отпочесмо зидање цркве. Освећење је извршио ПЕТАР ШУНДИЋ, намесник Звишки, и НИКОЛАЈ ЈАКУШЕВ, парох босиљковачки.

Размеравање по плану извршила су оба инжињера који су нам и план нацртали. Темељ цркве постављен је на врху Старог Гробља јужно од Крстоношног храста на здравој каменој подлози. Приликом копања фундамента нађене су на дубини од 80 цм два гроба и кости су покупљене, ПРЕЛИВЕНЕ ВИНОМ И ПОНОВО СТАВЉЕНЕ У ТЕМЕЉ, ваљда то беху кости неких праведних душа и сам је Господ рекао: "Лезите ту и доћиће време да се на вашим костима сазида црква", што и би.

ЗАШТИТНА ПОВЕЉА, коју сам ја саставио као секретар Црквеног одбора, и чији препис уносим овде, затворена је у флашу и узидана у темељ цркве са источне стране:

Босиљковачка црква ВОЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ,сазидана под владом ПЕТРА КАРАЂОРЂЕВИЋА II, патријарха Његове Светлости ВАРНАВЕ, епископа браничевског ВЕНИЈАМИНА, намесника Звишког Петра Шундића, пароха НИКОЛАЈА ЈАКУШЕВА, претседника Општине Животе Сенковића и писара и секретара Црквеног одбора Павла Мишљеновића. 

МАЈСТОРИ су зидали цркву са њиховим момцима и на њиховој рани, али ја сам на време увидео да је склопљена погодба на штету мајстора, да ће мајстори бити принуђени да обуставе зидање. Без њиховог знања предложио сам Црквеном савету, што је и усвојено, да им се пружи потребна помоћ - кулуком мештана - у радној снази, а то је прихватио претседник Општине Живота Сенковић, а и већина мештана, осим неколико задртих и безбожних (Ђурица Станковић и Милана Гурмана синови, Њагојевићи, али их је народна клетва стигла и хрђаво су у животу прошли).

Торањ цркве, као и одводне чункове, израдио је лимар из Божевца. 1936. године направљен је и тишлерај, који је јефтино урадио побожни столар из Мустапића - ТОМА ЛЕКИЋ.

Зграда је омалтерисана изнутра и споља, па се из даљине белела на врху Старог Гробља, као лабуд.

Израда ОЛТАРА и патоса поверена је опет Томи Лекићу. А молерај и иконостас урадио је ДРАГОМИР ГЛИШИЋ, професор, академски сликар из Београда. Господин Глишић донео је потребан материјал и рађено је према његовим упутствима. Спријатељио сам се са господином Глишићем који је становао у нашој ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ и који ми беше добар саветник кад је реч о даљем школовању мога унука Боре.

(Бора је 1935. године уписан у једну од виших гимназија - београдских. Желео сам да заврши вишу гимназију и да после матуре студира права. Становао је у прво време код нашег кума Шапера - београдског новинара. Петра Шапера су уапсили и осудили, као комунисту, на шест месеци затвора. Онда смо нашли нови стан за Бору, али он је понављао први разред. Господин Глишић сматрао је да смо унука сувише размазили и препустили разорном утицају једног офиреног и ватреног српског бољшевика. )

По завршетку радова извршено је МАЛО ОСВЕЋЕЊЕ 27. децембра 1936. године. Уочи МАЛОГ ОСВЕЋЕЊА сазнали смо да ће владика браничевски проћи на фијакеру кроз Босиљковац на путу за Кучево и Нересницу, па је тога дана већина мештана сишла на друм и сачинила славолук, и Владика је лепо дочекан, поздравио га је претседник Општине Живота Сенковић, а ученик Милисав Сенковић, млађи син Маринка Сенковића, одрецитовао је једну побожну песму, после чега сам ја умолио Владику да се попне на Старо Гробље и погледа нашу новосаграђену цркву, и Владика је обећао да ће то учинити кад се врати, али да мора да пожури даље. Поподне, кад се вратио из Нереснице и Кучева, после кафе у нашој ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ, обишао је око цркве, ушао унутра, веома му се допало што је црква сазидана на ванредном месту, и што се са прага цркве пружа леп поглед печком долином, као са Опленца. "Јест, мала је црква, али је Богу угодна. Пожурите, довршите остало, а ја вам обећавам да ћу цркву осветити!" Тад је наступила велика радост, јер многи из других општина ширили су зле гласине да нам Владика неће одобрити ни осветити цркву. Зато што смо све радили на своју руку. Владика је после наредио преко Намесника Звишког и одредио дан за освећење наше цркве, а ми смо прионули да завршимо заостале радове, да уредимо порту, на чему се успело захваљујући одзиву Босиљковчана...(...)

 

Мирослав Лукић УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА I, Београд, 2005/2006, у оквиру Сабраних дела ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ,стр. 255-257, у другом издању "ЛИТУРГИЈЕ" (оном из 2002), овај одломак се налази на стр. 209-212