Цео дан смо стругали дрва - пуних пет тракторских приколица. Чишћење прашуме (некадашње, Лакомице).
Два песника стара. И један доктор. Млад.
Од осам изјутра до сумрака.
Са паузама за кафу. Пиво...
Да ли смо ми нормални?
Да ли хоћемо да се такмичимо са младим и орним сеоским шумокрадицама?
Неееееее...
Ово је једно степениште.
Степениште "Велике магазе".
Њиме се пењемо
на кров, на небо,
у једну мрачну бачву
што мирише на свеже
згњечене листове бреста
и на тамњанику...ширу.
Њиме се пењемо на кајсијасто небо - тамо изнад поларних облака (Шведска).
То степениште је обрасло маховином и вапи за шапама једне куце која је трчала по њему, али већ неколико година не трчи,не трчи.
О слико маховинаста што се продужаваш у бескрај, као моја чежња за нашом покојном мајком, и за последњом женом у чијој сам милости био неко време. Можда ме је волело много више жена него што смем да знам?
Али ја мислим да сам био вољен на најболнији начин и најближи двема - оној која је носила у себи крв једне принцезе, пореклом од наше властеле из Херцеговине, и ген Исуса Христа, Сина Божјег, и оној другој која се изругивала свом грофовском пореклу, или хазарка?
Колико струготина! колико оборених липа, шљива ранки, багремова, ораха, јова и врба, киселог дрвета. Такав је наш живот. Гомила струготине...
Док се туширам уверен сам да су млазеви воде благотворни, зато што је вода Крв Земље. Директно сам повезан са Богом. Северним анђелом, енигмом, и свим тим сусретима на шведским језерима, а нарочито на оном које је припадало најпознатијој и најуспешнијој шведској краљици. Никада неће више да се врати ти благословени часови на тим језерима, ни наде, ни крикови Душа у чудима поларне светлости....
Нема коментара:
Постави коментар