Како је сликар Д. Глишић доспео у село Мишљеновац?
У мом роману, Литургији, постоје спомен на пок. професора и академског сликара Д. Глишића, не дужи од врапчијег кљуна. Ни две реченице. Податак је аутентичан, преузет из преписа заштитне повеље узидане у темеље мишљеновачког храма Вазнесење Господње, некадашњи срез Звишки, округа Пожаревачког. Глишић је израдио олтар и живопис мишљеновачке цркве ( у роману босиљковачке); из романа се види када је то било. Пар година уочи почетка Другог светског рата. У време када сам скупљао грађу за роман "Литургија", шесдесетих, седамдесетих, осамдесетих година минулог века, поуздани сведоци су били, на жалост, већ две деценије под земљом, и само је један од њих оставио забелешке, које су ми његови наследници, пријатељи моје породице од старина, великодушно уступили на коришћење. Тамо није било више података о сликару Глишићу. Тек кад је рукопис романа био завршен и понуђен једном београдском издавачу, сасвим случајно сам од уредника сазнао да Глишић има потомке у Београду, чак ми је понуђено да упознам потомке Глишића, али до тога није дошло из сасвим прозаичног разлога, што тај издавач и тај уредник ни после пола година након што сам им предао рукопис, нису хтели да га штампају, из страха или неких обзира, који мени нису били сасвим јасни, тако да је пропуштена прилика да упознам потомке пок. Глишића.
Ко је, у ствари, био Драгомир Глишић?
Препоручујем чланак на Википедији:
Ево и фотографија из куће Драгомира Глишића (1872-1957)
У Београду је очувана заоставштина овог уметника
Споменик културе
Заоставштина Драгомира Глишића,
Биничког 3
Ентеријер уметничког атељеа Д. Глишића
Заоставштину сликара Драгомира Глишића (1872-1957) чине кућа са двориштем и атеље са деведесет шест уљаних слика, тридесет цртежа и осталим покретним предметима (сликарски прибор, библиотека, лични предмети, намештај). Породична кућа Глишића изграђена је деведесетих година XIX века, а сликарски атеље, наменски грађен и функционално обликован, подигнут је тридесетих година XX века. Амбијент атељеа је потпуно аутентичан. Сликарева заоставштина састављена је тако да се кроз њу хронолошки и тематски могу пратити развојни пут и интересовања сликарева у току целокупног стваралаштва у коме је настао велики број портрета, пејзажа, великих фигуралних композиција, мртвих природа. У заоставштини није заступљено Глишићево ратно сликарство из периода Балканских ратова и Првог светског рата. Оно се са другим документима и материјалом из тога времена налази у Војном музеју у Београду.
Решење Завода за заштиту споменика културе града Београда бр. 508/1 од 04.05.1972.
Извор : КАТАЛОГ НЕПОКРЕТНИХ КУЛТУРНИХ ДОБАРА НА ПОДРУЧЈУ ГРАДА БЕОГРАДА . http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/savski_venac/zaostavstina_dragomira_glisica.html
Мајзнерова скулптура Д. Глишића
*
Како је сликар Д. Глишић доспео у село Мишљеновац, у Пеку?
Да ли је, као ратни фотограф, Дунавске дивизије, где су у време Првог светског рата били и Мишљеновчани, па и предратни секретар Мишљеновачког Црквеног одбора, деловођа Живан Перић, упознао Перића, или неког другог Мишљеновчанина?
Остаће непознаница...
09.02.2013. 12.49.00
Драгомир Глишић
(Ваљево, 1. март 1872 – Београд, 17. јун 1957)
Познат, превасходно, као сликар чији најранији познати радови потичу из 1899. године. У Првом светском рату је у почетку учествовао вршећи редовне војне дужности да би га у јесен 1916. на Солунском фронту Драгутин Димитријевић Апис ослободио трупне службе и упутио у штаб Моравске дивизије где је преведен у статус ратног сликара. Такав статус имао је и у Балканским ратовима. Снимио је 1916-18. многобројне фотографије знатне документарне вредности. Два албума тих фотографија сачувала су се у његовој породици а још и више (240 оригиналних негатива, фотографски апарат марке „кодак” и Регистар фотографских снимака) у београдском Војном музеју.
Поводом изложбе Глишићевих радова „Ратни период 1914-1918”, приређене 1983. године у Војном музеју, у „Политици” је Благоје Илић писао: „По композицији, унутрашњој драматици и графичкој једноставности, ови снимци представљају врхунске домете ратне фото-репортаже. Бодљикаве жице у праскозорје, пустош смрти у разрованим рововима, преношење рањеника на мазгама, вијугаве колоне на маршу нису само непосредна, уверљива документаристичка казивања, већ и упечатљива ликовна решења”.
Глишић потиче из сиромашне ваљевске занатлијске породице. Основно и ниже гимназијско образовање стекао је у Ваљеву, уметнички се школовао у Београду и Минхену. На многим његовим сликама представљени су предели из Ваљевског краја и ликови Ваљеваца. Напоредо се бавио и педагошким радом, претежно у Трећој мушкој гимназији у Београду.
ЛИТЕРАТУРА – З. Ранковић, На маргинама Глишићеве изложбе, Напред, 31. децембар 1982, 5; Ђ. Поповић, Солунац са „кодаком”, Вечерње новости, 21. новембар 1983; Б. Илић, Сведок ратних збивања, Политика, 12. децембар 1983; П. Васић, Слике, цртежи и фотографије Драгомира Глишића, Напред, 16. децембар 1983; Драгомир Глишић. Ратни период 1914-1918 (каталог изложбе), Београд 1983.
Извор: Фотографи Ваљевског краја : http://revija.kolubara.info/sh/dec08/tekst/1853/
Нема коментара:
Постави коментар