НЕКОНТРОЛИСАНИ ИЗЛИВИ
Поштовани госп. Лукићу!
Надам се да Вас нисам увриједио „мојим испадима“ који у посљедње вријеме
доминирају мојим понашањем, а испољавају се различито (чак и за мене
непредвидљиво). Моји испади су видни и у моме блогу, па се плашим да се
на Вас негативно не одрази, Ваше (масовно) објављивање мојих текстова
и уређивање „Речника немогућег“. У нашем поднебљу је уобичајено, да се
приписују и лијепе којекакве етикете, да прозивају, оптужују и „о нама све
знају“, чак и оно што ми сами, о нама не знамо. А мој, назовимо га „њемачки
блог“, је стварно шаролик. Многобројни прилози у минималистичком облику, многи од њих жуде за објашњењима – пропратним текстом, многи прилози су остали недовршени, а да и не помињем стилску неуједначеност. Мој блог је постао прашума из које ријетко цвркућем, помало режим а највише урличем.
А урликао сам „свакаквим ријечником“, а по најмање пјесничким. А није да га
не посједујем. Бар толико сам самосвјестан, па ћу да Вам то и овдје поменем.
Могао бих ја из наше богате пјесничке ризнице да ишчачкам само лијепе
ријечи, милозвучне, танане и умиљате, да стих „гланцам и полирам“… Но, да ли је то примјерно времену у којем живимо? Да ли се о крађама, преварама, глупостима, прогонима, убиствима, банчењима, тајкунима, окупацији, издајама по свим основама, расној и националној нетрпељивости, прекопавању по контејнерима за корицом хљеба итд., може и треба пјевати бираним језиком, а не оним простим из душе народским? Не замјерите кад Вам кажем: „Не знам.
Можда Ви знате одговор. Ви сте професор књижевности…“
Знам да ми начин мога рада смета… Због неких „сирових текстова“ и
недовољно јасно исказаних, има и оних који ме гурају и смјештају у
националистичко коло, што је заиста смијешно. Избјеглице којима смо ја и
моја супруга помогли, а њих није мало и свих су националности, знају да је то ноторна лаж. А зна и Господ, па ми је то довољно. За неке сам опет „отуђеник“ и издајица, јер се усуђујем да објавим пјесме изванредне албанске пјесникиње Луљете Љешанаку (Luljeta Lleshanaku), а она је написала тако дивне стихове о своме оцу. О свом, у рату несталом оцу, је писала и млада хрватска списатељица Ивана Симић Бодрожић, иначе рођена Вуковарчанка и за вријеме рата избјеглица. Њена пјесма „Соба 325“ ме у срце погодила. Какво мишљење млада пјесникиња има о Србима, нисам се питао. Из њених трагичних стихова се то не види, али опет су ме многи на „зуб ухватили“ и пријетили… А ево шаљем Вам је. Увијек кад је прочитам плаче ми се, сузе једноставно саме потеку и није ме срамота.
Soba 325
Prevodioci zadržavaju pravo
ne prevođenja termina.Svijet se događa oko mene.
Ja živim u hotelu
i svaki dan kada idem u školu
na recepciji ostavljam ključ
u maloj kućici 325,
malo manjoj od sobe u kojoj živimo
mama, brat i ja,
televizor koji će nam
možda jednom
reći gdje mi je tata.
Do tada sve po tri;
kreveta, šalice, žlice,
Otac, Sin i Duh Sveti,
i kukavički kupujemo
svega po tri
kao da na njega više
ne računamo.
I jastučić za sjedenje
napravljen je od krzna
iz njegove jakne koju je
tetka spasila iz Vukovara,
što je uglavnom sve,
moju mamu nitko,
nitko
neće spasiti,
ona će godinama u malom WC-u
sobe 325
pisati pisma mom tati
koji je NESTAO.To je službeni termin.
Пљување, оптуживање, нападање… Некима је то изгледа постала опсесија. У недостатку свега, као да је то некима једино занимање у нашој земљи.
Не могу да кажем да сам имун на све те оптужбе, и да ми је сасвим свеједно.
Дођу моменти кад ме све то заболи, кад ми јако засмета… Ја сам сатима са
тврдоглавом упорношћу, са турског језика преводио пјесму Џахита Ситки
Таранџиа (Cahit Sıtkı Tarancı) „ Ја једну земљу желим“. Можда је неко већ и
превео ову пјесму, мени није познато. Али и да јесте, ову пјесму сам по сваку
цијену желио да имам на српском језику, у моме преводу. Мислим да ћете Ви
схватити и разумјети зашто. А по њеном објављивању у блогу, хорда будала се обрушила на њега, док га није растурила и оборила… Колико сати сам на ову пјесму утрошио, толико дана сам га поново доводио у ред. И опет не схватам због чега све то? Да ли су ти српски „неотесанци“ уопште прочитали ту пјесму.
Ако јесу, онда се питам, какву то они државу желе? Како би по њима требало да изгледа та српска држава? Ја сам српску земљу, моју земљу, пронашао управо у стиховима овог турског пјесника…
Ја желим једну земљу
Желим једну земљу
у којој би небо било плаво, грана зелена, а поље плодно;
која би постала земља птица и цвијећа.Желим једну земљу
у којој не би било патње ума ни жудње срца;
у којој би дошао крај братској свађи.Желим једну земљу
без богаташа и сиромаха и разлике између мене и тебе;
гдје би свако пронашао свој дом у данима кишним.Желим једну земљу
за живот, гдје се воли искреним срцем;
а ако би и било невоље неке да је она само од смрти.Џахит Ситки Таранџи
(на Српски прeпјевао: Мирослав Б. Душанић)Bir memleket isterim
Memleket isterim
Gök mavi, dal yeşil, tarla sarı olsun;
Kuşların çiçeklerin diyarı olsun.Memleket isterim
Ne başta dert ne gönülde hasret olsun;
Kardeş kavgasına bir nihayet olsun.Memleket isterim
Ne zengin fakir ne sen ben farkı olsun;
Kış günü herkesin evi barkı olsun.Memleket isterim
Yaşamak, sevmek gibi gönülden olsun;
Olursa bir şikayet ölümden olsun.Cahit Sıtkı Tarancı
За све што чините за мене, нека Вам Господ милошћу узврати, ја то сигурно нећу моћи…
________Из пропратног писма Душанића:
Поштовани госп. Лукићу!
Писмо је закачено као документ (ваљда се тако каже),
а ја бих Вас замолио да се и поред мојих промјена
расположења не устручавате, него отворено изустите
и уперите прстом… Реците све, ако у првом моменту
одреагујем или се ујогуним, сачекајте… сигуран сам
да ће то да прође…
Ваш Имењак!
Мирослав Б. Душанић (1961. - 2017. новембар)
(19. јануар 2013.)
Нема коментара:
Постави коментар