Црвени облак изнад Вишеграда

 

*

Добар део детињства испуњен је неодољивом потребом да се у причању све улепшава, преувеличава, уопште даје машти прво место. Нешто од те потребе остане и у доцнијим годинама и прати човека још дуго после у животу. Можда никад не ишчезне потпуно. Разум и достојанство боре се у човеку често са том смешном и недостојном маном. Али има и нечега чудног, готово кобног у тој рђавој навици детињства. Приметио сам : све оне недаће, зла и страдања која смо измишљали и казивали о себи у раној младости, да бисмо изгледали што већи и занимљивији, остварује се доцније у животу, у другом облику, али са страховитом доследношћу. Тако да се човек пита да ли оне лажи које дете говори о себи нису само слике будућности и несвесни наговештаји онога што нас чека.

Ведра ноћ са ветром који је, судећи по смеру и изгледу облака, много јачи у висинама. У ваздуху и земљи осећа се струјање које се преноси и на мене. Сви смо ношени истим замахом.

У овај касни ноћни сат највећа је сласт: не спавати. Бити овако будан. Бити захваћен неким великим, плаховитим покретом коме не знам извора ни циља. Можда се у оваквим тренуцима нагло стари и примиче смрти, али у исто време чини ми се3 да у мени сазрева надземаљском лакоћом моје земаљско дело, још без имена и облика као неоткривено море које се већ наслућује.

Некад је то био живот, моћан, безбрижан, без сумња о постанку, без помисли на свршетак. Затим је то била песма, широка, нејасна, али заносна и лепа. Затим само једна реч, име што га тек мало њих знају. Најзад, звук који умире без трага, неразумљив и нечувен.

Нигде спаса од пролазности. Само још можда у томе што могу да мислим тако дуго и снажно о томе. Ту своју мисао назирем кроз даљину као сидро, које сам бацио у дубину времена у којима ме неће бити.

_

То што се људи у својим мемоарима и писмима и дневницима редовно жале на прилике и времена у којима живе и увек готово налазе да тако тешко и тако страшно никад није било и да теже и страшније не може бити, то не доказује ништа и не може да послужи никако као податак о тим временима и приликама. То је само нешто финији облик обичног људског егоизма, само један пример високог и изузетног мишљења које сваки од нас има о себи и својој судбини.И ништа друго.

__

Још мало па ћемо почети да бележимо не, као некад, црне сате са падањем воље испод животне линије, са болним пропињањем савести у уском кругу, под ниским небом, са безразложним страховима чији су невидљиви разлози сами по себи највећи страх, - не дакле те мрачне изузетке, него ћемо бележити ретке светле и добре тренутке олакшања и затишја, обележавајући их радосним дечијим узвицима, стрепећи унапред од густе, црне, непроходне шуме која нас чека чим тај тренутак мине.

(...) Можда се у оваквим тренуцима нагло стари и примиче смрти, али у исто време чини ми се да у мени сазрева надземаљском лакоћом моје земаљско дело, још без имена и облика као неоткривено море које се већ наслућује.

Некад је то био живот, моћан, безбрижан, без сумња о постанку, без помисли на свршетак. Затим је то била песма, широка, нејасна, али заносна и лепа. Затим само једна реч, име што га тек мало њих знају. Најзад, звук који умире без трага, неразумљив и нечувен.

Нигде спаса од пролазности. Само још можда у томе што могу да мислим тако дуго и снажно о томе. Ту своју мисао назирем кроз даљину као сидро, које сам бацио у дубину времена у којима ме неће бити.

Никад догађаји нису имали овако страшно и светло лице, које се неда сагледати цело, ни овакав огњен дах од којег се подижем са земље и, одричући се потпуно живота, живим стоструко. Али никад ни најлепше ни најдраже тишине нису имале сласт ових затишја која су плашљивија од шумских птица и несталнија од сунчева сјаја.

Изгледа да постоје два начина анестезије за оног који пре времена треба да напусти овај живот . Први, да му све огркне и омрзне, тако да му смрт личи на срећно бекство и спасење. Други, да се у њему осећање богатства и величине овог света подигне до тог степена да никаква промена, па ниу она крајња, не значи за њега ништа. И човек је тада у исто време и на самој ивици нестанка и у топлој језгри непролазног живота, опасно срећан и миран, тако да се пита, као Корнејев јунак пред катастрофу:

Dou me vient cette joie? Et que mal a propos

Mon esprit malgre moi goute un entier repos.*

 

   ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ : Иво Андрић

Кад би ми, ево сада, рекли да треба овог тренутка да умрем, не бих, чини ми се, пружао отпора ни колико зрео клас. - 

Помислио бих још једном на све оне са којима сам изменио реч или поглед у љубави, на црвен облак изнад Вишеграда, на мисао првог јутра у тамници, кад су ме пробудила звона са непознате цркве и бродске сирене из далека, - и предао бих се последњем болу, који за мене не може имати ничег новог...

 

Објављено у Књижевним новинама, Црвени облак изнад Вишеграда (из заоставштине), бр. 600/1, Београд, 15. март 1980, стр. 2.

 

 

__

* Одакле долази ова радост? И то је лоше у вези тога / Мој ум, упркос себи, окуси потпуни мир.