Дужина врата једног лабуда
...
Од више стотина хиљада слика, које је у свом животу снимила Б. (последњих година)
у Шведској или по Србији, пробрао сам, од оних које сам видео, за себе,
на десетине оних које је направила ове зиме, по могућим и немогућим
зимским временским условима, снимајући из стотина углова лабудове и
дивље патке, који се боре за опстанак на леденим језерима простране
краљевине Шведске. Испод ове слике дописао сам и један цитат, {(„Волети неког значи видети га онаквим
каквим га је Бог замислио, а родитељи га нису таквим
учинили“, говорила је Марина Цветајева), преузетих из једног рада Владимира Димитријевића - Књига од утробе (Записи пропалог песника) - Лио, Горњи Милановац, 2014.},
ако ме питате зашто - зато, јер ме тај цитат, подстакао да мало више
напишем о тој наизглед једноставној истини о томе - шта значи, заиста,
волети? Зашто баш ова слика? Па зато што овај фотограф као да истински
зна и осећа ту споменуту изречену мисао Марине Цветајеве, коју на
непоновљив начин потврђују ове дивне птице - лабудови и дивље патке, у
тешкој борби за опстанак. Онај који воли, заиста, зар не, бори се, као и
та дивна створења са севера, за живот и опстанак, - бори се за оног или
ону којег је видела онаквим каквим га је замислио Бог, и то је она
најплеменитија црта љубави. На такав начин воле племенита бића... Али
опет сам се заплео у кучине, у неизрецивост! Међутим, пошто овај текст
треба да буде пример, овде се заустављам, да не би прешао меру, тј.
дужину врата једног лабуда...
(26. фебруар 2018. По вејавици)
Нема коментара:
Постави коментар