Висок човек, скоро двометраш.Витак. Виталан. Вероватно осамдесет и кусур лета.У време кад сам био средњошколац, тамо у завичају, на корзоу, док смо у ходу причали у групицама, галамили, поготову ја, они који су знали, мунуше ме у ребра: „Шта се дереш?! Нисмо глуви?“
Застао сам и затражио објашњење. „Зашто ме удараш у бубреге?“
Добио сам ударац у цеваницу. „Пази шта причаш;друкара иза нас!Запамти га!!“
Напустио сам завичај;отишао на студије; нашао запослење у престоници, прошле су године. Деценије. Поново сам то лице видео на једном од летњих вашара у пожаревачком окружију. Жив ми је био отац тада; упитао сам га – познајеш ли оног човека што храмље? „Влах. Шведски пензионер… Кућа му је …“ И поче отац да ми објашњава. „Он је суботар; преко суботара је отишао у Шведску и тамо зарадио паре…“
Наш отац је умро је 2016. У фебруару, на самом почетку месеца.
Прекјуче сам видео поново тог „Хромог Дабу“; он не зна да ја знам; и многи други не знају чиме се бавио. Бог га је обележио – када и како? Појма немам, а није ни важно…Штета што нисам наставио, продубио разговор са пок. оцем о томе типу којега је Бог обележио...
Дан после Мале Госпође, 21. октобар 2024.
Нема коментара:
Постави коментар