Између 5. октобра 2016.и овог 2021, налетех јутросна једну започету давну страницу, недовршену, на један увод, који сада виђен из сасвим другог угла -кошмара кроз који долазе живе сени балканских сатрапа, вештица, идеолога, вампироликих сподоба, у новим улогама, без сјаја,да нам у литанији нових преображаја вампира продају уз осмех шило за огњило!
Еј, еј! Ој, ој!
Сотона и враг ми обриса
најбоље што сам написао
за минулих шесдесетак лета!
И то, верујте, не може никада више
да се поврати.
То се, у страшној матици
Дубоког вира усисава
Силом неописвом!
То у дубинама мрачним, слутим,
наставља да се врти као чигра,
и да се са душама верујућих
и наивних, ко мачка с мишевима игра!...
Еј, еј! Ој, ој!
Фрку дижу, ноћу, легиони оних што седе
на две или три столице истовремено!
Еј, еј! Ој, ој.
Живело се - без фејсбука,
воцапа, инстрагама - тзв. мрежа
друштвених (илити испреплетаних
непрегледних врежа
Дубоке Рупе), па шта!
Живело се од... илузија.
Уз помоћ вештачких диоптрија.
На благодети михољског лета.
На лепљивој траци политике,
илузија, вештачких, као и ГМО обиље,
уз тзв. привиде, тамњанике
и испеглане меснате паприке - рај црвених бабура,
уз ауторитет плитких новина и Магазиновића *
и песмицу, шлагер да права књижевност и диктатура
опстају једна уз другу.
Да се испомажу
ко многе говнарије кад се
у једну гомилу и лаж велику наслажу...
Ој, ој. Еј, еј!*
.............................
____
* 
КАДАРЕ: ПРОТИВ ДИКТАТУРЕ СУБВЕРЗИВНОШЋУ КЊИЖЕВНОГ ТЕКСТА
....О својој кошмарној визији угњетеног људског духа Кадаре је рекао: „Одавно ме је привлачило пројектовање једне визије пакла. Знао сам да је тешко, да не кажем и немогуће, да створим нешто оригинално након досадашњих великих `архитеката` пакла, какви су били анонимни стари Египћани, Хомер, Свети Августин или Данте. Међутим, када сам почео да пишем `Палату снова`, са некаквом радошћу, али и истовремено веома престрашен, схватио сам да остварујем свој стари сан: у целој структури романа, као други план, помаља се слика пакла. Што сам више размишљао о томе, то ми је јасније постајало да се ту ради о некаквом краљевству смрти, сачињеном од нашег спавања и снова, дакле од оностраног дела нашег бића, које паралелно и истовремено живи уз нас...”.
Борећи се против диктатуре још од 1960. године субверзивношћу књижевног текста, и иако је поред забрана објављивања у једном тренутку постао и члан албанске скупштине, Исмаил Кадаре је коначно затражио политички азил у Француској 1990. године. Данас живи на релацији Париз–Тирана. Он је, међутим, још као младић од 26 година, умало побегао од књижевне делегације са којом се, на пропутовању, зауставио у Прагу, али га је у бегу зауставио један тако књижевни детаљ у стварности. Наиме, соба у којој је боравио била је толико соцреалистички скучена и ружна да га је одвратила од бекства, надјачавши чак и његову одвратност према албанском социјалистичком режиму, сачињеном од војних вежби, сиромаштва и рушења људског достојанства. „Када сам касније размишљао о томе шта би се све десило да сам тада `побегао`, с ужасом сам увидео да ниједан од мојих романа не би био написан”, рекао је једном приликом. Зато, како истиче Малићи, Кадаре сматра да диктатура и права књижевност могу да опстају једна уз другу само као две звери које су стално у окршају...
= извор: Политика : Диктатура и књижевност – две звери у сталном окршају ( „Самиздат Б92” објављује ново издање дела „Срби и Албанци кроз векове”, роман Исмаила Кадареа и књигу албанског премијера Едија Раме „Курбан (Жртвено јагње)” Аутор: М. Вулићевић петак, 26.08.2016. у 21:05
....О својој кошмарној визији угњетеног људског духа Кадаре је рекао: „Одавно ме је привлачило пројектовање једне визије пакла. Знао сам да је тешко, да не кажем и немогуће, да створим нешто оригинално након досадашњих великих `архитеката` пакла, какви су били анонимни стари Египћани, Хомер, Свети Августин или Данте. Међутим, када сам почео да пишем `Палату снова`, са некаквом радошћу, али и истовремено веома престрашен, схватио сам да остварујем свој стари сан: у целој структури романа, као други план, помаља се слика пакла. Што сам више размишљао о томе, то ми је јасније постајало да се ту ради о некаквом краљевству смрти, сачињеном од нашег спавања и снова, дакле од оностраног дела нашег бића, које паралелно и истовремено живи уз нас...”.
Борећи се против диктатуре још од 1960. године субверзивношћу књижевног текста, и иако је поред забрана објављивања у једном тренутку постао и члан албанске скупштине, Исмаил Кадаре је коначно затражио политички азил у Француској 1990. године. Данас живи на релацији Париз–Тирана. Он је, међутим, још као младић од 26 година, умало побегао од књижевне делегације са којом се, на пропутовању, зауставио у Прагу, али га је у бегу зауставио један тако књижевни детаљ у стварности. Наиме, соба у којој је боравио била је толико соцреалистички скучена и ружна да га је одвратила од бекства, надјачавши чак и његову одвратност према албанском социјалистичком режиму, сачињеном од војних вежби, сиромаштва и рушења људског достојанства. „Када сам касније размишљао о томе шта би се све десило да сам тада `побегао`, с ужасом сам увидео да ниједан од мојих романа не би био написан”, рекао је једном приликом. Зато, како истиче Малићи, Кадаре сматра да диктатура и права књижевност могу да опстају једна уз другу само као две звери које су стално у окршају...
= извор: Политика : Диктатура и књижевност – две звери у сталном окршају ( „Самиздат Б92” објављује ново издање дела „Срби и Албанци кроз векове”, роман Исмаила Кадареа и књигу албанског премијера Едија Раме „Курбан (Жртвено јагње)” Аутор: М. Вулићевић петак, 26.08.2016. у 21:05
* * Овај лелек илити поема нема крај.
5. 10. 2021.
Нема коментара:
Постави коментар