Већ неколико дана трагам за једном сликом, по бескрајном албуму ; прегледао сам фотографије настале последњих петнаестак година. И када сам већ био близу тога да одустанем од трагања, укуцао сам "Вестра Јеталанд", јер знао сам да је на тој територији снимљено то што тражим, један залазак на обалама језера у граду шведске краљице Урлике, где је светлост заласка, као бакља покушавала да запали моју главу...
Има неколико снимака; ватрени сјај је кружио око моје главе таквим сјајем, да сам се морао окренути од језера према оној која је рутински снимала не једном него више пута, док ми је залазак исцртавао огњени ореол око главе, као да се бојала да њен покушај да овековечи тај ореол или тренутак који је био леп, и можда сам почетак страшнога (Рилке), неће бити успешан.
У једном трену сам се окренуо, окренуо леђа заласку да бих видео нешто... можда још лепше?
Можда сам се окренуо фотографу да ме блесак заласка не би сасвим ....ослепио!
Али није успео. Беше то 9. јануара 2018. У сам залазак Сунца.Пошао сам заблеснут према овој слици...
И онда се окренуо поново према језеру и заласку, и на месту где сам стајао са огњеним ореолом око главе, сад је стојала светлосна фигура.
Учинило ми се тада да се дешава нешто необично, али... нешто се догодило.
Добро да је сачувана и ова фотографија, као сведочанство и сећање на то...
Шта сам ја, ког врага, или анђела, тражио, на тим зачараним шведским језерима, онда?
И шта сам у ствари нашао?
Анђујку?
Коју сам био изгубио...
(Оних месеци 2014. године, када сам завршио, мишљах, коначну верзију божанске трилогије?)
Ништа тада није било завршено. Анђујка је, морала, после свега, да стигне и у царство Сведенборга?
Можда је она та светлосна фигура на овој слици?
Нема коментара:
Постави коментар