НЕДВОСМИСЛЕН СТАВ

 

Овде ће посетиоци моћи да нађу текстове који су против сваког илузионизма - и у животу и у књижевности. Нећемо избегавати да објавимо негативне, па чак и сасвим омаловажавајуће коментаре који се односе на нека објављена дела, под једним јединим условом - да у тим коментарима - чак и кад су срочени на брзину - има аргумената.

  Рефуз бр. 81.

 ...

КОСМИЧКИ ИНСТИТУТ „КОПЕЛУС" СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА

Okasion.

Извештавам поштоване муштерије да ми је приспела једна партија нових васељена у разним бојама, свемира малих и великих и првокласних хаоса, и да ћу их крчмити на мало и велико по знатно спуштеној цени.

Вршим оправке старих светова, инсталирам светске громобране и звучне катаклизме.

Веза са злим волшебницима.

Космички институт „Копелиус“ Станислава Винавера.

(Видети више:Stanislav Vinaver Nova pantologija pelengirike 1922)

 

ВЕЗА СА ЗЛИМ ВОЛШЕБНИЦИМА?

Јатаци ми пишу - о неписменима који састављају спискове за ликвидацију у нашем селу на Хелму, и ноћу чисте терен, кућу по кућу, па кога увате, моткама га успавају.

Јатаци ми шаљу своја писма по јатацима из снова!

Зато овамо на северним језерима волим да спавам и да сањам. И тако: видим једну ливаду, на којој сам одрастао, гле, сада је то парлог, кроз који вијуга макадам. Пут иде од реке до једне веће камаре песка, што је препречила пут кроз наше имање... Али ја не полазим тим путем, него обалом низ реку. Појављује се један крупан петао, који ме заобилази у широком луку. Застајем крај једног дебла српског бреста, глатке коре, који једва да би обухватили седам-осам раширених руку људи... Али људе не видим, не!

Појављује се још један петао, крупнији, црвен, који крешти, иако га нико не напада! И онда ниско лети изнад реке и прелеће на другу обалу оквашена репа. И тамо наставља да крешти. Шта значи тај петао? Не кукукуриче, него одступа и крешти, као да га витла пет-шест лисаца. Лисце наравно не видим, у жбуњу су притајени.

Онда се појављује Рајска река, са многим спрудовима, који су изронили због незапамћене суше! Гле, на тим спрудовима урођеници скачу и цртају по шљунку: Објавио сам хиљадиту глупост! Рајска река пресушује!

Други се клања Светој Петки, онај што је у младости писао реферате против побожних у свом тамном вилајету! Врднуо човек подетињио под старост. Али није једини!

На тим новим спрудовима Рајске реке која коначно нестаје има на стотине и хиљаде таквих, који не знајући шта би са својим рукама, језиком, гласом, дугим даном у празнини, исцртавају своје будалаштине, или сећања, или искуства, ако више волите, по својим спрудовима, као плаћеници Пресбироа мрачне прошлости.

И све те амбициозне и маторе бленте не посустају, цртају, вичу, намећу, чак и кад дођу гробари да их спакују у сандук, деру се, њачу као магарци....

Има и оних на мањим спрудовима, кусих, који им довикују, тако брате, алал вера! У мозак су им утиснули да аплаудирају онима испред себе, изнад себе...

Јуче и прекјуче јуришници и гласноговорници Кусе Парије, данас богомољци, делови секте, шта би друго?

Изнад тих нових спрудова Рајске реке што пресушује лети онај други описани крештави петао - веза са злим волшебницима?

Тамна су писма мојих јатака из завичаја, још тамнија јесу писма јатака из снова!

Почели су да се вампире не само мртви, несмирени, недавно упокојени, већ и живи, сви наши тзв. пријатељи и душмани...

Јој! Много је ружна слика на свим тим безбројним спрудовима, малим и великим, где ђипају неписмени и писмени, голи и космати, живи и мртви, мртви и живи, као мрави у неком још неописаном рату мрава, скупљајући своје мртве и носећи их негде, где?

Кад се пробудим из тих мучних снова на северу Европе, и покушавам да листам електронске новине, или поједине тзв. друштвене мреже, блогове, сајтове, или друге шарене лажи — полигоне милиона електронских мрава, одједном видим фантасмагорију човечанства, гору од свих грозоморних снова које сам сањао у детињству, у младости, јуче и прекјуче, гасим компјутер и враћам се у кревет да сањам, да видим шта ми пишу јатаци моји из завичаја и јатаци из снова! — (средином јесени 2018. — дописано крајем јуна 2020.)

ВИНАВЕРОВА МИНЂУША и – етикетирање промашеног песника

“Како су нашле смрт старе културе? Не у сиромаштву призора, као што се најчешће верује, већ у обиљу које није нашло свој израз. Неизражено обиље, то је страшна енергија која делује попут болести рака. Опасност, дакле, не прети нам од сиромаштва, које је немогуће, у вечном стварању и престварању материје, од „суше” од које се боје мистичари, од које је зебао Паскал, већ од богатства које стално нараста, умножава се бесконачно: ако изгубимо радозналост за тражење израза адекватног том богатству, са нама је свршено...

Кажу да смрт уводи у историју: она чини једно дело коначним, његов аутор не може више да унесе у њега ни једну нову реч. У случају Станислава Винавера, међутим, историја се тешко даје. Док сам трагао за суштином свега што је овај писац написао, нисам могао да се отмем моћном утиску да он, и после своје смрти, тражи свој прави израз, да се још бори против неких неспоразума који постоје између њега и нас.

Заиста, није ли највећи, основни такав неспоразум у самој чињениди да многи (па чак и они који имају дивљења за продорну и заразну Винаверову реч) гледају у њему пре свега једног великог, па ако хоћете и генијалног — импровизатора?* Зар ово уверење о Винаверу као непресушном врелу импровизације не подстиче идеју о хаотичности његовог дела и представу о њему као сваштару који је залутао међу нас да нам продаје све могуће напитке за добро и зло? Родом из галске културе једнога Волтера, једног Раблеа, Винавер је био, и остао, вечито радознао, спреман на сваки отров и сваки лек који би му се учинио у датом часу погодан, а пре свега спреман на смех, па и на лакрдију коју је претпостављао оној стерилној, намргоћеној мудрости духова изван игре, коју је називао „мудрост локалних шерета”. Али, и кад је импровизовао, он је то чинио онако како песник једино може да чини: на основу великог искуства и једног богатог садржаја: и његова импровизација је, као свака велика импровизација, маска којом се прерушава наша систематичност, наша осуђеност на систем, ма који и ма какав, без ког система нема ни доживљаја ни искуства...”

извор: Станислав Винавер : „Чувари света“, Нови Сад - Београд, МС – СКЗ, (Српска књ. у 100 књ. , књ. 74, 1968). – Радомир Константиновић: Винаверова минђуша…

—

* КРАТКА НАПОМЕНА: Апсолутно промашени песник – Р. Константиновић Винавера етикетира као имровизатора, сваштара, варалицу, заробљеника злих волшебника, паничара, бергсоновца итд. Али у исто време Константиновић открива и суштину Винаверовог стваралачког бића и природу несвакодневног човека и ствараоца и бића Друге српске ренесансе. Нико боље једног песника српског није дефинисао од Константиновића, у оним тренуцима када Винавера описује као човека који се бори са изразом и одбија да буде заточеник коначних облика. Према Винаверу је, у српској књижевности, учињена највећа могућа неправда у 20. веку, зато што је овај разнолик и вишестран писац и човек издаван на парче остао сакривен од генерација које су долазиле!! — Недеља, 29. јун 2014.

.....

“Одатле треба кренути : од заборава и од Свете Лажи!” Какве све цветове и лишће чува душа песника? — ПРЕТЕНЦИОЗНИ НАСЛОВИ? Можда?

Дописујући се са Ренатом Швајцер (преписка је потрајала до последњих дана Пастернакова живота), Пастернак је, у писму датираном 7. маја 1958. године, искористио прилику да Р. Швајцер заобилазним путем напише „мало више и слободније“, следеће:

“ Имам добру, прекрасну жену. Руге ју је описао у свом чланку. Била је удата за другог, и ја сам био ожењен, освојио сам је на јуриш, две породице су биле срушене. Није ми било лако : нисам бездушан и безосећајан. Страсна оданост моје жене, њено ватрено мајсторство у свему – у прању, кувању, чишћењу, васпитавању деце – створило је домаће огњиште, врт, целокупну слику живота и дневни ред, тишину и мир, неопходен за рад. Немам шта да кажем против ње.

Достојна је љубави, захвалности и одушевљења. Обманути је, сакрити нешто од ње или нешто променити – за мене је незамисливо, немогуће и мучно, као што је драгом оцу незамисливо да огорчи дете, јер зна све изразе лица без речи, унапред и издалека, па би то лице које пати морао да носи у мислима као што у новчанику носи фотографију свог детета.

Али, догодило се незамисливо, оно може да се продужи, оно има право да постоји, оно је достојно тога. После другог светског рата упознао сам се с младом женом, Олгом Всеволдовном Ивинском, и убрзо, како нисам био у стању да поднесем раздвојеност и тиху тугу, пуну прекора моје жене, жртвовао сам блискост која тек што је почела и болно прекинуо с О. В. Убрзо потом она је ухапшена и провела је пет година у затвору и концентрационом логору. Ухапсили су је због мене, јер смо у очима тајних органа били блиски. Очигледно су рачунали да ће помоћу драстичних саслушања и претњи добити од ње довољно доказа да ме на суду униште. Захваљујући њеној храбрости и непоколебљивости нису ме тих година дирали, а и дугујем јој живот. Она је Лара у роману који сам тада почео да пишем…“ итд.

Сва истицања су моја. То је једно у низу сведочанстава из прве руке, како су ТАЈНИ ОРГАНИ онемогућавали, надгледали и ликвидирали НЕКОРИСНЕ ПИСЦЕ. Тајни органи су се послужили, не први ни последњи пут, недопустивим средствима…

Сарадници ТАЈНИХ ОРГАНА бивају, најчешће, пажљиво бирани... пробрани, некомпромитовани… Тајни органи су све надгледали, користећи сараднике из најближег круга онога који је стављен под дискретну присмотру : колеге, пријатеље, рођаке, љубавнице. Лако је међу вештим мотриоцима било идентификовати праве. Поготову за онога који није имао љубавницу, ни много рођака…

Живели смо у свету привида и светих лажи. „СВЕТА ЛАЖ је она лаж коју законодавци и идеолози сасвим свесно и прецизно и срачунато употребљавају у свом послу измене друштвених стања или њиховог учвршћивања, с циљем да ефектније и брже реализују свој наум и да се смање или неутралишу отпори маса њиховим подухватима. Квалитативно, та се лаж ни по чему битно не разликује од неке друге лажи, али у односу на њу има глобалне циљеве, макар тако што је срачуната да остави утисак на широке масе, иако се испод ње лако могу сакрити партикуларни интереси њених примењивача, што је обично и случај. (…) По правилу, СВЕТА ЛАЖ је увек укључена у политичку реторику друштвених реформатора и намењена је најпре оном слоју кога хоће да употреби за материјалну силу у друштвеној промени и рушењу једног политичког реалитета “ (Јовица Стојановић).

Одатле треба кренути : од заборава и од Свете Лажи!

(Истина је усред Боксова пакла и нереда, усред митологије и мита.) Треба писати сваког дана, не само због вежбања, човек се од књиге расцветава као цвет и често ни сам не знаш какве ти све цветове и лишће чува душа. Ремизов је тако писао давно, с пуним правом… — (08.01.2019. 13.12.05)