Зашто се Бог не појављује у свету?
Да ли сте размишљали о томе?
Нисам умео да одговорим на ово питање које сам постављао самом себи, ни пре десет година, ни у последње време. Негде сам прочитао, можда у некој малој мисионарској брошури одговор на ово питање Николаја Велимировића, који ми се због нечега допао. Наиме, да Бог понекада комуницира са живима, људима, индиректно, посредно, преко посредника, других људи, снова и на неки други Њему својствен начин.
У том периоду преминуло је неколико блиских ми људи; отишли су са овог света, прерано, некако напречац. Стицајем околности, скоро већина тих људи, са којима сам био пријатељ или веома близак не једну годину, ни неко кратко раздобље, већ дуже, на неки начин су ме повредили… Ја сам то потиснуо, време је чинило своје, непријатне ствари су потонуле у неку мрачну дубину. Као да смо прешли преко тога, што се догодило; уследили су догађаји и лавина транзиције… И онда су почели да одлазе са овог света. Прво један од мојих најбољих пријатеља са студија (гризла га је и изгризла подмукла болест данашњице за коју још увек нису нашли лека); затим, је умро мој добар пријатељ из ране младости; из гимназије. Умро је у породичној кући у којој је живео сам; нашли су га десетак дана, после, када се његово тело почело распадати). За то сам сазнао прекасно, годину-две након што се то догодило. Издао ме је, као Јуда Христа…Бог да му душу прости!…
И да не набрајам даље. Направио сам списак тих бивших људи уочи „короне“, који су отишли са овог света – некако пре времена, које сам познавао, и који су пожурили Богу на исповест, како се каже. Списак није бескрајан. Досађивао сам се тамо у Шведској (као пензионер) и до мене је стигла вест да је преминула и она са којом сам се забављао као апсолвент, не из Београда, из Загреба. Направила ми је од живота хаос, зато што сам јој то дозволио; али је нисам мрзео. Само сам се питао, касније, кад је почела поново да ми пише и шаље своје стихове, зашто ми Бог шаље такве карактере, и таква зближавања са онима, који су ме изневеравали, и преко тога олако прелазили…
На крају је умрла и жена са којом сам проживео године које су уследиле од краја прошлог века, па све до упокојења нашег оца (2016). Била је здрава, вредна, интелигентна, лепа, и наједнапут су јој открили болест неизлечиву, која је уништила за неколико месеци…
Наш покојни отац је преминуо као праведник, на ногама у својој кући, у деведесетој.
Било је оних људи-нељуди (лижисахана, тужибаба, „јањичара“) који су му много зала нанели у нашем завичају; многе је од њих надживео! Имао је снагу да заборавља та подлаштва и те подлаце, којих се нико неће сећати, ни црви гробљански.
Од укопа очевог мене је понекад бунило, ноћу, кад навале сећања и несаница, чињеница да су сви они, са којима сам био пријатељ, близак, колеге, рођаци, а који су прерано преминули, отишли са овог света од једне исте неизлечиве болести. Зашто баш од те болести? И зашто баш они који су ме у своје време веома повредили, доводећи ме до лудила, па и они најближи, од којих се то не би очекивало?
То као да је Бог, који се не појављује у овом свету, хтео на тај начин да ме у п о з о р и, а преко мене и многе друге људе кроз време, да не чине оно што су мени учинили (ти људи које помињем, не наводећи њихова имена). И зато што још нико није умро од оних које сам ближе познавао у животу, јер имао сам прилику да упознам широк круг људи који су се држали праведности и коректности у опхођењу, почео сам да молим нашег кућног Свеца, Светог Арханђела Михајла, спомињући имена оних који су се огрешили о мене, и о моју децу, или о моју прву покојну жену, да их у ноћи од 20. на 21. новембар када Архангел на свој празник силази у ад и спушта своје крило у гену огњену, која се за то време гаси, да их избави из ада….
Схватио сам нешто прекасно, али схватио до краја, да треба скупити сву снагу и опростити, оно што већина не опрашта! Јер сећања ружна производе велику количине енергије која се шири као таласи и делује на свој нама непознат начин. Окренути се молитви и молити свеце и Сина Божјег да нишче духом и несталне карактере, склоне пијанству и цинкарењу, опамети на неки начин. Дај Боже памети, онима што не знају шта чине!…Наш стари бог, Вид, је Недремано око. Оно свакога мери и гледа нетремице… Многи то Око не виде…. Јер их руко-води вештаство.*
___
* Кронштатски даје врло једноставну, свима схватљиву дефиницију разлике између вештаственог (материјалног, тварног) и Божјег бића:
„Својство вештаства јесте промењивост. Са разумним, пак, духом Господ слично не чини и неће да чини. Јер, својство духа јесте непромењивост. Дело разумног, створеног духа јесте усавршавање у добру. Победа духа над вештаством јесте њено мењање у хиљаде видова. Приметите, на пример, како дух мења вештаство у биљном царству, тј. како су до бесконачности разноврсни облици биљака из једне земље, наиме из једне светлости сунца, једног ваздуха, једне воде и једне земље. И тела животиња су врло разнолика. Дакле, својство вештаства јесте промењивост. Слава једином вечно непромењивом Богу, свесилном Творцу. Кад би вештаство било непромењиво, Бог не био свесилан“ (Кронштатски 11. глава).
(14.04.2025.)
Нема коментара:
Постави коментар